VITEZ KARADJORDJEVE ZVEZDE
Vranjanac iz familije Cigarci LJubiša Stojković bio je prvi profesionalni vranjski novinar. Za ovu nimalo lako profesiju imao je dara, ljubavi i energije, novinarstvo mu je bila „jedina i stalna služba“. Kao njen zatočenik, predavao joj se iskreno i bespoštedno, do poslednjeg daha. Jer, kako je Gete rekao: „Teže je prestati sa pisanjem nego početi“. LJubav ovog čoveka širokih vidika, prema novinarstvu bila je osobena. Rečju, pratila ga je celog života.
Odmeren, otmen i sa stilom u komunikaciji, imao je retku finoću duha koja ga je činila izuzetnom ličnošću. Svi su ga cenili, voleli i uvažavali. Nikada i ni o kome, bez obzira na složene i teške životne situacije u kojima čovek veoma teško može da se obuzda, nije izgovorio, a kamoli napisao ružnu reč. Možda ga je baš to razlikovalo od drugih. Život je, dakle, posvetio novinarstvu i budućim generacijama ostavio bezbroj naslova i obrađenih tema. Svejedno, da li su to književne studije, putopisi, spisi iz nauke, i dečje literature, humoreske, prevodi… Zapravo,
nije bilo teme dana ili stranica istorije naše zemlje koje on nije obuhvatio ili obradio.
NJegov lik i delo uvršćeni su u sto portreta najznačajnijih novinara objavljenih u knjizi „
Dva veka srpskog novinarstva“ pod naslovom „U ritmu dnevne redakcije“.
Kao jedno od šestoro dece LJubomira, poznatog vranjskog terzije i domaćice Leposave, (rođen 19. septembra 1907 godine,Ljubiša je još u osnovnoj školi
ispoljio veliki talenat za pisanu reč. Stoga ne čudi što je, kao jedan od osnivača, već u devetnaestoj godini počeo da uređuje „Oblasnu samoupravu“, nedeljnik koji
je 1927. i 1928. godine izlazio kao službeno glasilo Vranjske oblasti. Potom je sa dr Miloradom Vučkovićem osnovao „Vranjske novine“
u kojima je bio odgovorni urednik. Već 1932. prešao je u Beograd, u redakciju dnevnog lista „Vreme“. Kao saradnik pisao je o svemu i svačemu, ali je javnosti postao poznat po seriji reportaža „Vitezovi Karađorđeve zvezde govore“ postavši najmlađi urednik ovog dnevnika do Drugog svestkog rata.
Kao istaknutog novinara redakcija ga, po zadatku, šalje u Prag i Sofiju. Odatle, kao stalni dopisnik „Vremena“ odlazi u Pariz. Kako tada nije bilo današnjih linkova niti teleprintera, kao retko ko, direktno iz glave u telefonsku slušalicu diktirao je reportaže. Stenograf ih je beležio i istog dana u „Vremenu“ ih narod čitao. Iz Pariza je često odlazio u Španiju gde je izveštavao sa bojišta buknulog građanskog rata, ali je uspeo i da diplomira na Pravnom fakultetu.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Beogradu. Već ‘41. godine biva uhapšen zato što je odbio da radi k
ao novinar, ali i zbog toga što je, neposredno pred okupaciju, na naslovnoj strani „Vremena“ hrabro objavio tekst „Ne gore nemačka sela u Banatu“.
Po oslobođenju Beograda pozvan je dakao iskusan urednik pokrene list „Glas“. Prihvatio je i za sobom ostavio brojne reportaže iz glavnog grada i unutrašnjosti Srbije. Mnoge od njih bile su nepotpisane. Zašto, to je znao samo on?! Učio je mlade ovoj profesiji, pa je veoma brzo „Glas“ postao rasadnik dobrih novinara, onih koji će kasnije stvoriti novo socijalističko novinarstvo. Potom je prešao u list „20.oktobar“, pa u „Dugu“ (nazivu lista je i kumovao), a onda kao načelnik Direkcije za informacije FNRJ je sa Milošem Martićem na engleskom jeziku, za potrebe Ujedinjenih nacija, napisao prvu knjigu „Nacionalne manjine u Jugoslaviji“.Doživela je tri izdanja Nekako u to vreme njegovi članci objavljeni su i u prestižnim časopisima ,koje je kao jedan od urednika potpisivao,“Through Yugoslavia “ (prilog na francuskom) i „Beograd“ (prilog o kulturi objavljen na sedam strana), a kao urednik literarne edicije „Dečja mala knjiga“izdao je četrdeset knjižica
‘“Ništa za čoveka u prirodi i društvu nema gotovog'“, bila je njegova deviza. Zato čovek, kroz materijalnu proizvodnju, mora da se bori i da stvara. U tom procesu, novinar mora da ukaže da se ne ide u 
pogrešnom smeru, bez obzira što to govorenje često nailazi na oprečna shvatanja u društvu pa se novinarski rad ne vrednuje i omalovažava. No, na to se LJubiša nije obazirao. Rano je osetio značaj novinarstva i u njemu video sedmu silu koju nikakvo materijalno oružje ne može da savlada. Dakle, ma o čemu pisao, razume se istinito i objektivno, privlačio je pažnju.
Kako nije mogao bez ritma dnevne redakcije, prešao je u „Borbu“ gde je uređivao nekoliko rubrika, ali i bio dnevni urednik deska. Znači, sav posao u ovoj renomiranoj medijskoj kući išao je preko njega, sve dok se nije razboleo i 1965. godine, na drugi dan Božića, u 57. godini umro. Jedan od njegovih poslednjih tekstova „Svedok iz Nirnberga“ objavile su „Večernje novosti“, 27. avgusta 1964. godine.
Priredio: S.S.
SVOJOJ KĆERI NA NJEN 12. RODJENDAN
Kad ti sve bude tužno,
vreme kad je ružno,
dan koji se gasi,
tišina, sumrak u sobi,
kad kaplje jesenje hladne
dobuju na terasi,
tičice kad zakucaju promrzle, gladne
krilima u okno prozora tvoga
moleći, da ih nahraniš, Boga
– skini sa violine tvoje prah,
zglasi je i udri strunama snažno
u četiri zategnute žice.
Progovoriće one najrečitije
i odagnaće čemer, jad i strah
od samoće, i sve što je bilo lažno.
Srce će ti zakucati jače
– ali pusti onda neka violina plače-
i krv će ti zarumeniti lice
dok suton čamotna pada.
Jer, znaj, sa tim akordima,
kad je tužan i dan sam,
poniknuće čitav jedan hram
u čijoj se velelepnosti radja nova nada.
I uvek tako…
otkliziće tuga lako
sa tvoga ražalošćenog srca
i neće ga pustiti da grca.
Sviraj, zanosno sviraj
dok ne iščeznu u noć crnu
i dok ne utrnu
svi boli, čemer i jad!
A tad…
seti se dva oka
u kojima se ogledao tvoj lik
dok si činila prve poteze gudalom,
seti se i reči koje su bile
katkad surove, katkad mile:
„Treći prst na svoje mesto,
četvrti do njega…Pazi na takt!“
Jer sve je to jednom bilo, pa prošlo
( i iz pesme ove iščeznuće, već, i slik)
– novo je vreme došlo:
navike, brige, život nov.
I zapamti: bilo da pati,
ili da ti je radosna duša
ostala je u tvome tati
večna jedna želja:
da sluša
tvoje violine melodije slatke
čežnjive, čiste i glatke.
TATA
27. novembra 1943. godine
ARS 